U svojim poslednjim danima pre smrti izneo je zastrašujuće predviđanje za svet i Bliski istok.
Na dan 13. decembra 2003. u operaciji Crvena Zora uhvaćen je dugogodišnji neprijatelj američke države i čovek od koga su strepili svi njegovi susedi na Bliskom istoku – Sadam Husein.
Nakon što je uhvaćen, istražitelji su uvideli kako je nekada ponosni diktator potpuno izgubljen te kako nema pojma šta se događa u Iraku. Godinama pre nego su ga uhvatile američke snage Sadam nije znao šta radi vlada u Iraku, a on je bio potpuno okupiran pisanjem knjige i nije obraćao pažnju na to što radi vojska i njegovi ljudi u vladi, otkrio je Džon Nikson, bivši analitičar CIA-e, čovjek koji je prvi ispitivao Sadama nakon hapšenja u svojoj knjizi “Debriefing the President: The Interrogation of Saddam Hussein.”
On uopšte nije vodio državu. Prilikom hapšenja stalno se žalio na modrice i posekotine, nije čak ni imao nikakav plan kako odbraniti Irak”, otkriva Nikson, koji je osim ispitivanja diktatora bio zadužen za prepoznavanje Sadama pre nego što Amerika objavi vest da je Sadam uhapšen.
Sadama je identifikovao prema jednoj staroj rani od metka i dve plemenske tetovaže. I nakon hapšenja Sadam je ostao arogantan, a prema Niksonovim rečima, vrlo verovatno nije bio svestan da je gotov.
Ostao arogantan do kraja
Neumorna ispitivanja
Vrlo brzo nakon hapšenja, započela su opsežna ispitivanja objedinjena u program nazvan “Pustinjski pauk”, a vršila su se pod nadzorom FBI-a. Oni su u svojim šakama imali najpoznatijeg zatvorenika na svetu. U međuvremenu je otpočelo i njegovo suđenje u oktobru 2005., a na njemu su se i navodile stvari koje je Sadam govorio u intervjuima, odbacujući optužbe da je ratni zločinac.
Između ostalog, posrnuli diktator je rekao kako nikad nije imao hemijsko oružje, jer da ga je imao, upotrebio bi ga na SAD-u, kao i to da je SAD iskoristio 11. septembar kako bi neopravdano napali Irak.
Naposletku je, 5. novembra 2006, Sadam proglašen krivim po svim tačkama optužnice te je osuđen na smrt vešanjem. On je preko svojih advokata sudu i javnosti tada poručio “spreman sam umreti časno i bez straha”.
Pušio cigare i želeo da razgovara, a ne da bude ispitivan
Specijalac Stiv Hačinson bio je jedan od zaduženih za čuvanje Sadama do izvršenja kazne. O tom zadatku nije smeo da govori ni svojoj porodici, on i njegove kolege nisu smeli da koriste mobilne telefone, vode dnevnik, i sva njihova komunikacija sa spoljnim svetom je bila pod strogim nadzorom.
Jednog dana je nadzirao Sadama dok je u njegovom društvu bio njegov bivši poručnik, koji mu je služio kao prevodilac za Amerikance. Iako je bio osuđen, Amerikanci su mu davali kubanske cigare i omogućavali neke slobode.
Jedne večeri sam čuo kako Sadam i njegov prevodilac mumlaju i pevuše neku molitvu. Kad me je Sadam primietio, rekao je nešto svom poručniku. On se tada okrenuo prema meni i pitao me “odakle sam”. To je zanimalo Huseina, ispričao je Hačinson Njuzviku
– Rekao sam kako sam Amerikanac. A pre toga – pitao me, valjda zbunjen mojom tamnom bojom kože. Rekao sam kako sam delom Indijanac. Tada je stavio jedan prst iza svoje glave da glumi pero a ruku ispred usta te je počeo da imitira indijanski vojni poklič. Ja sam počeo da se smejem – priseća se Hačinson.
Nekoliko nedelja kasnije, na sam dan Božića, Sadam je čekao odgovor na svoju žalbu na presudu. Te večeri je upalio sveću te objasnio čuvaru kako to čini za svoju ženu. Budući da nikad pre nije želio da govori o svojim ženama, već bi odmah okrenuo razgovor na svoju decu, to je začudilo čuvare, naročito kad je počeo da im priča da je to njihova tradicija te da joj piše pesmu.
Sutradan je njegova žalba odbijena.
Sa vrhom zemlje
Jezivo posljednje upozorenje
U CIA istražitelja Niksona je gledao pogledom punim mržnje, a Nikson je počeo da mu postavlja pitanja: “Kada ste poslednji put videli svoje sinove?”, na što mu je Sadam odgovorio pitanjima: “Ko ste vi? Jeste li vi vojni obaveštajci? Odgovorite mi! Recite ko ste!”.
Na ispitivanju je tvrdio da nije planirao ubistvo predsednika Buša starijeg, a onda je izgovorio reči koje danas s onim što se događa u Iraku zvuče prilično jezivo: “Nećete uspeti. Videćete da nije lako upravljati Irakom!”.
To njegovo upozorenje odnosilo se na težinu vladanja podeljenom zemljom koja ni danas, 11 godina nakon njegove smrti, nije pronašla mir te i danas svakodnevno uzima žrtve.
Nije tražio oproštaj i nije pokazao ni trunku straha
Bivši savetnik za nacionalnu sigurnost Muvafak Al-Rubai je nadgledao vešanje i otkrio detalje vezane za taj događaj.
“Da li je bio zločinac? Jeste. Ubica? Jeste. Krvnik? Jeste. Ali je ostao snažan do kraja”, tvrdi Rubai.
On se seća kako je Sadam ušao sam kod njega u prostoriju zatvora gde je pogubljenje izvršeno pre 11 godina, a nosio je sako i belu košulju, ponašao se normalno i opušteno, ne pokazavši ni trunku straha.
Slika iz 1980. godine
“Naravno, neki ljudi su tražili od mene da kažem kako se onesvestio ili da je bio drogiran”, napominje Rubai i ističe: “Nisam od njega čuo ni reč o pokajanju, nije se pomolio Bogu za milost, niti je tražio oproštaj, kao što bi, svakako, učinio neko ko će umreti za koji minut”.
Hrabro sve podneo do kraja
Rubai je, kaže, potom odveo Sadama, koji je imao lisice na rukama i držao Kuran, kod sudije koji mu je pročitao optužnicu, a Sadam je ponovio: “Smrt Americi! Smrt Izraelu! Živela Palestina! Smrt persijskim sveštenicima!” Nakon toga, Rubai je odveo Sadama u prostoriju sa vešalima.
“Zastao je, pogledao u vešala, zatim u mene, pa spustio pogled… i rekao: “Doktore, ovo je za muškarce”, prepričava Rubai. Kada je došao trenutak da se popne na vešala, noge su mu bile još vezane, pa su ga Rubai i ostali morali odvući do stepenica.
Neposredno pre vešanja, svedoci su mu dobacili podrugljivo: “Živeo Muhamed Bakr al-Sadr!” i “Moktada, Moktada!”, što se odnosilo na Sadamovog protivnika koji je ubijen za vreme njegove vladavine i na njegovog rođaka, koji je došao na čelo moćne policije posle 2003.
Sadam je odgovorio: “Zar su to muškarci?” i, pre nego što je povučena poluga, počeo je da recituje stihove iz Kurana, koje nije uspeo da izgovori do kraja: “Potvrđujem da nema drugog Boga osim Alaha, a Muhamed…”, i to su bile njegove poslednje reči.
Izvor: Espreso.rs / Express.hr